Dimitrije Šuvak i u 89. godini se seća ratnih stradanja, ali i humanosti veleposednika Save Petrovića i porodice Slavka Ilića iz Stare Pazove
Gradiška, Stara Pazova – Posle odluke Višeg suda u Beogradu o rehabilitaciji veleposednika Save Petrovića iz Stare Pazove, koji je 21. oktobra 1944. godine ubijen na nepoznatom mestu, njegova uloga u spasavanju dece sa Kozare u Drugom svetskom ratu aktuelizovana je u Gradišci, stradalničkom mestu u Republici Srpskoj. Zasluge za to ima 88-godišnji Dimitrije Šuvak iz Bistrice, inženjer u penziji, kojeg je, zajedno sa još 53 mališana, iz ustaškog logora Mlaka, koji je pripadao jasenovačkom području, spasao Petrović 1943. godine.
Šuvak živi u Gradišci, pored reke Save, blizu mosta koji ga podseća na tragičnu sudbinu njegove porodice, rodbine i komšija. On je među malim brojem svedoka neprijateljske ofanzive na Kozaru u Drugom svetskom ratu, u junu 1942. godine, i prinudnog odlaska srpskog stanovništva u ustaške logore smrti. O izbeglištvu, odvajanju dece od roditelja, logorima NDH-a i okolnostima dolaska u Pazovu, Šuvak je detaljno govorio za „Politiku”.
„Moj otac Đorđe, kojeg su zvali Đoko, tada 33-godišnjak, i moja majka Cvijeta, koja je imala 29 godina, krenuli su u izbeglištvo”, priča Dimitrije, rođen 8. oktobra 1936. godine i nastavlja: „Poveli su mene i moja tri brata, Radomira, Mirka i Simu. Mi, kao i naše komšije, sve što smo vredno imali, zakopali smo, a stoku pustili.”
„Poneli smo koliko je moglo stati u zaprežna kola. Najmlađi brat Mirko imao je samo šest meseci. Majka ga je nosila u naručju”, pripoveda Šuvak, čije sećanje je i sada sasvim sveže. Na mostu preko rečice Vrbaške, na prilazu Gradišci, gde su se slivale kolone iz Podgradaca, Turjaka, Jablanice, Miloševog Brda, Sovjaka i drugih potkozarskih sela, ustaše su odvajale muškarce starije od 13 godina. Tu je ostao Dimitrijev otac koji je iste noći upućen u logor Aušvic, a on je sa majkom i braćom sproveden u Staru Gradišku.
„Domobrani i ustaše razdvajali su decu stariju od pet godina. Majka i dvojica mlađe braće, Mirko i Simo, ostali su sa njom. Simo je plakao u naručju, a trogodišnji Mirko majku je držao za suknju. Ja sam imao pet i po godina, a moj stariji brat Radomir sedam. Nas dvojicu, sa drugom decom koju je zadesila ista sudbina, ustaše su odvezli zaprežnim kolima. Prvo mesto gde smo se zaustavili bilo je opustošeno srpsko selo Mlaka”, opisuje Dimitrije svoje ratno detinjstvo.
On i brat su smešteni u kuću na sprat. Nakon nekoliko meseci mnogo dece je umrlo od gladi i bolesti, a on je preboleo tifus.
„Noću su ustaše, dok smo bili na spavanju, banule i naredile nama, u prizemlju da se obučemo i izađemo vani. Uplašene, slabe i uplakane istom zapregom poveli su dalje, u nepoznato. Deca iz potkrovlja su ostala, a sa njima i moj brat”, priča nam Dimitrije Šuvak, na savskoj obali, pored velike i mutne reke. Na drugoj strani, tridesetak kilometara dalje, u Zapadnoj Slavoniji je mesto Novska, gde su ih ustaše dovezle na železničku stanicu.
„Na stanici je bila kompozicija od tri vagona. Nas su smestili u dva, poslednja. Popisali su nas. Od tada pamtim brojke. Ukupno 64 dece, među kojima 27 devojčica. Krenuli smo prema Beogradu, do Vinkovaca. Tu smo se kratko zadržali, ustaše su razmenile neke dokumente, nakon čega smo nastavili putovanje. Bio sam u grupi koja je iskrcana u Staroj Pazovi”, kaže Šuvak, opisujući ovo mesto u Sremu kao svoj drugi zavičaj, jednako važan kao i Bistrica pod Kozarom, njegovo rodno mesto. U Staroj Pazovi, koja je tada bila u NDH, dočekao ih je i preuzeo Savo Petrović (rođen 24. januara 1905. godine), bogat i ugledan meštanin, predratni poslanik Jugoslovenske radikalne zajednice (JRZ) u Skupštini Kraljevine Jugoslavije. On je razglasio da će u njegov hotel, koji se danas zove „Srem”, i zadužbina je Savinog oca Nikole, doći deca bez roditelja sa Kozare i apelovao na sugrađane da ih prime u svoje kuće. Time je, podseća, spasao decu sigurne smrti.
„Za akciju spasavanje kozaračke dece angažovala ga je Vlada Kraljevine Jugoslavije iz Londona. Savo je bio sa grupom saradnika, prijatelja. Preuzeo je našu dokumentaciju i odveo nas u svoj hotel. Tu se okupilo mnogo ljudi. Doneli su nam hranu, porazgovarali, raspitivali se ko smo, odakle, koga imamo… Prvi put sam, posle razdvajanja od roditelja, u jesen 1942. godine, čuo lepu reč”, opisuje Šuvak uspomene iz Pazove.
„Dali su nam slatkiše, kolačiće u papirnim kesama. Dok smo jeli, sramežljivi i potišteni, prilazili su nam meštani. Jedan muškarac me upitao kako ti je ime. Da li bi hteo poći sa mnom. Odgovorio sam da hoću. I pošli smo. On me zagrlio, privio sebi i odveo svojoj kući.”
Bio je to meštanin Slavko Ilić. Njegova supruga Cveta i sinovi Žarko i Boro, Dimitrija su prihvatili kao svoga. Sudbina je odredila da njegova majka u Bistrici i pomajka, koju je takođe zvao mamom, imaju isto ime. U Staroj Pazovi je 1944. godine pošao u školu. Po završetku rata, vest o ovoj deci, posredstvom Crvenog krsta, stigla je u njihova sela.
„Svako od nas ponešto je znao o sebi, o svom identitetu. Ja sam upamtio svoje ime i prezime, ime oca, ime sela. Dve devojčice iz Trebovljana znale su samo svoje ime, Radmila. Mirko Sredojević iz Donjih Podgradaca upamtio je svoje prezime, a ime nije znao. Porodice koje su nas prihvatile, uz posredovanje Save Petrovića, pomogle su da pronađemo svoje”, setno priča Dimitrije Šuvak o događajima pre osam decenija. Njega je školovala porodica Ilić, završio je u Pazovi osnovnu i srednju školu, a fakultet u Beogradu. U vreme raspusta, odlazio je kući, u selo pod Kozarom.
Susret sa ocem
Oca Đoku, koji se vratio iz logora u Nemačkoj, Dimitrije je video posle rata, kada je došao po njega u Staru Pazovu. „Igrao sam se napolju, sa drugom decom. Odnekud je naišao visok, krupan čovek. Zastao je, posmatrao decu, svakoga ponaosob. A onda prišao meni. Prepoznao me. Imao sam predosećaj da je to moj otac. Upitao me, da li si ti Dmitar. Kod nas u selu, tako su govorili, ne Dimitrije, nego Dmitar. Ja ga gledam i kažem, jesam. Pa ja sam tvoj tata, rekao je. I zagrlio me. Čučnuo je, naslonio moj obraz na svoje lice. I privio uza se. Osetio sam svu ljubav i svu patnju, čežnju za svojima, i ako mi je među Ilićima bilo dobro, lepo. I njih sam zvao tatom, mamom i braćom. Tako sam ih doživljavao.”
Đoko Šuvak je nekoliko dana boravio u Staroj Pazovi i vratio se u Bistricu. Pristao je na predlog porodice Ilić da Dimitrije kod njih boravi u vreme školske godine a da raspuste provodi u Bistrici, pod Kozarom. Tako je bilo sve do završetka školovanja, kada je izabrao svoj životni put. U Staroj Pazovi, i sada ima prijatelje, koje povremeno posećuje, kontaktira sa njima, razmenjuje poruke a u Gradišci, prijateljima često priča o dobrotvoru Savi Petroviću i porodici Slavka Ilića.
Sloboda sa srećnim epilogom
Kada se rat završio, porodica Đorđa Šuvaka okupila se u Bistrici. Dimitrijina majka Cvijeta sa dvojicom braće je uz pomoć hrvatske porodice iz Dubovca kod Okučana, kod koje je iz logora Stara Gradiška raspoređena da radi, posle nekoliko meseci vratila se sa decom u svoje selo. Kuća je bila spaljena. Dimitrijin stariji brat se vratio iz Mlake a otac peške stigao iz nemačkog zarobljeništva. Dimitrijina braća i sada su živa.
Izvor: politika.rs