Stana Bajić je đake ispratila 2007. godine i od tada su učionice u Miloševom Brdu prazne
Specijalno za „Politiku”
Gradiška – Od kada je, pre osamnaest godina ispratila svoju poslednju generaciju učenika, Stana Bajić, učiteljica poreklom iz Resanovaca kod Bosanskog Grahova, jedini je čuvar seoske škole u Miloševom Brdu. Ovde živi u trošnoj baraci i prelistava uspomene. Naviru sećanja. O svakom đaku, čija imena i sada pamti, priča sa ponosom, a o školi sa setom. Pokazuje fotografije, školske uspomene iz Miloševog Brda, ali i drugih krajišnih, većinom napuštenih i ratom opustošenih sela. Njeni đaci davno su se razišli po svetu. Poslednja Stanina generacija školaraca iz ovog sela u Potkozarju, otišla je na dalje školovanje, a prvaka nije bilo. Te 2007. godine, kada je utihlo školsko zvono, Stana je započela penzionerski život u školi bez đaka, i u selu opustelih kuća i ugašene vatre na ognjištima.
Ipak, odlučila je da ovde ostane, i sa suprugom Radomirom, bivšim vozačem, postane jedini čuvar seoske škole na obroncima Kozare. Tu je došla u izbegličkoj koloni, na traktoru, u leto 1995. godine. Kada je ratni požar, u hrvatskoj „Oluji” zahvatio njeno rodno selo i celu Krajinu, Stana je u traktorskoj prikolici sa „krovom” od najlona, od Grahova do Beograda prevezla dvadesetak rođaka, komšija i svojih učenika. U glavnom gradu nije bila dugo, tek pola godine, a onda krenula nazad, opet traktorom, do Gradiške, pa do Miloševog Brda. Za poslom. Traktor i prikolicu parkirala je u školskom dvorištu, uzela dnevnik i ušla u učionicu. Škola u Miloševom Brdu izgrađena je nakon razornog zemljotresa, 1970. godine, u velikoj jugoslovenskoj akciji časopisa „Kekec” i „Večernjih novosti”. Školu je, krajem novembra, brojnim đacima predao Mirko Petrović, tadašnji urednik „Kekeca”, a na prvom času, gost je bio pesnik Branko Ćopić. O tom događaju i sada se priča u ovom kraju.
„Govorili smo, Brankova škola na Miloševom brdu,” podseća Ranko Gligić, iz susednog Sovjaka, pesnik i bivši učenik. Vremena su se promenila, godine prošle, škola je dotrajala i opustela.
„Moji učenici, razišli su svuda po svetu, kao rakova deca, sa bajkama najlepšim oružjem, kako je pisao Branko Ćopić. Sa njima je u nepovrat, u čaroliju životnih bespuća otišao i deo mene. Iznenadni, neočekivani ali sve ređi susreti sa bivšim učenicima, vraćaju me u davno prohujalo vreme”, utvrđuje učiteljica Stana, setnu lekciju o svojim đacima.
Sa poslednjeg časa, pre skoro dve decenije ispratili su je Sanja, Maja, Suzana, Mirko, Jelena, Dragana, Dalibor, Željko, Mihajlo, Suzana i Milica. Njihove uokvirene fotografije učiteljica čuva i pokazuje. Iz Resanovaca, preko Grahova i Beograda, ponela je i đačke uspomene svoje dece, kako kaže, da je sećaju na četrdeset godina u školi, u učionici, među učenicima.
Prvi put pred đacima 1967. godine
Na početku radnog veka, kada je 1. marta 1967. godine, prvi put zakoračila u učionicu u selu Peulje kod Grahova, dočekalo je 120 radoznalih i sramežljivih devojčica i dečaka, željnih znanja. „Imala sam tada 19 godina, neizmerno mnogo životne radosti i želje da znanje stečeno u Učiteljskoj školi u Bihaću prenesem mojim đacima. Osim lekcija iz knjiga, trudila sam se da ih naučim životnim lekcijama”, prepričava učiteljica Stana prve dane, mesece i godine u učionici. Posle sela Peulja, prešla je u Bastase kod Drvara, a potom Resanovce, gde je zatekao rat.